Saturday, June 3, 2017

Чавашки масакр 1941. године

Настављајући серију масовних злочина у селима око Љубиња и Требиња, група од око 50-60 усташа из Стоца, на чијем челу се налазио Марко Катић из Прења, у сарадњи са домаћим усташама, опколила је у ноћи између 10. и 11. августа, село Чаваш, које лежи на северозападном рубу Поповог поља, и у освит похапсила све Србе из овог села, без обзира на пол и године старости. Будући да су недавно били прешли у католичанство у нади да ће их то спасити погрома, велики број Срба из села Чаваш (махом жене, девојке и деца) нису побегли у народни збег у планини Илији, јер су поверовали да им римокатолички крштени листови гарантују безбедност. Знајући шта се дешава по околним селима, и да су усташе почеле убијати Србе, један део одраслих мушкараца склонио се раније из Чаваша у народне збегове и шкрип, остављајући код кућа жене децу и старце, како су то радили вековима када је претила опасност од власти. Ни Турци ни Аустријанци никада нису дирали нејач, увек су тражили и кажњавали само војно способне мушкарце.
Међутим, у зору 11. августа усташке патроле упадају у све српске куће у Чавашу, купе сво српско становништво, од деце у колевци до изнемоглих и болесних стараца, и дотерују их пред кућу Риста Милошевића, на сабиралиште. Ту су све одрасле особе повезане жицом, прво појединачно, па онда у парове, по већ добро уходаном методу. Тек након тога, саопштили су им, са нескривеним цинизмом, да ће бити исељени у Србију и потерали их до једне веће рупчаге испод села, дубоке два до три метра, на пољу код Малих Јама. Ту су око 11 сати од њих формирали групну мету коју су пушкама, митраљезима и камама лишили живота. На крају су лешеве набацали у рупчагу и затрпали земљом, дрвљем и камењем. Потом су се вратили у село и опљачкали га. Страдала су укупно 102 лица, међу којима 54 деце млађих од 14 година. 
Од 102 убијених највише је деце, жена и изнемоглих стараца. Има доказа да су децу бацали на пушчане бајонете и тако се иживљавали. Међу убијеним било је и једно дете од 5 дана старости. У једно дете од 6 година испаљено је неколико пушчаних зрна. Дете је викало да га пусте, а усташа камом докрајчи му живот и баци у јаму. Убијене су и две жене које су били усташки шпијуни 4. августа за време напада на збег у Банчићима. С ове јаме, односно за време јутарњег хватања, побегао је Божидар Михић, дечак од 14 година. Он је једини успео побећи и за њим су усташе испалиле стотине пушчаних и митраљеских метака али ниједан га није погодио. Божидар је после два дана лутања дошао у збег Илију. После извршеног покоља усташе су отишле у Храсно, где их је за учињено дело благословио чувени дон Анте Бакула, а затим су отишли у Столац одакле су и дошли.
Три дана доцније, у Чаваш је стигла једна жандармеријска патрола, коју је предводио командир станице у Љубињу, Назиф Салман, да би испитала околности под којима је страдало српско становништво тог села, које је, као што је већ речено, било преварено. У извештају који је с тим у вези упућен 4. оружничкој пуковнији, наводи се да је то становништво, 11. августа око 11 часова, отерано у Попово поље и тамо поубијано из пушака и митраљеза и затрпано у једну јаму. По извршењу овог злочина, усташе су - каже се у том извештају – „у друштву са сељацима из мјеста Чаваша, Николом Башадиром, Бошком Скарамуцом и Николом Бером, све грчко-источњачке куће у мјесту Чавашу претресли, кофере и опрему разбили и опљачкали сав новац и све скупоценије ствари“. У извештају се даље наводи да је, према исказу Винка и Николе Бендера из Веље Међе, „у овом злочину учествовао и покусни оружник Вид Скарамуца, из Крилног окружног заповједништва Мостар, и да је исти приликом стрељања руковао пушкомитраљезом, а налазио се на петодневном допусту код своје куће“. На крају извештаја напомиње се да су, заиста, „мјештани католици из Чаваша били у договору са усташама из Стоца да побију гркоисточњаке из Чаваша и да опљачкају њихов новац и остале ствари“. Напомиње се, такође, „да је у једно дијете од шест година испаљено пет до осам пушчаних набоја, да је оно, док су га стрељали, викало да ништа није криво и молило да га поштеде, али да они нијесу хтјели (да то ураде), већ су га бацили у јаму“.
О овом стравичном злочину сачувано је и једно аутентично сведочанство. Реч је о исказу Вељка Милошевића из Чаваша, који је из непосредне близине посматрао крваву чавашку драму, која му се неизбрисиво урезала у памћење. Ево сажето његовог исказа:
Тога дана, из опрезности и страха од усташа, налазио сам се у мојој појати, удаљеној од села око 300 метара. Ноћу око 11 часова чуо сам како усташе пролазе покрај моје појате, одлазећи у правцу села. Око четири сата изјутра чуо сам неколико пушчаних пуцњева у селу, што ме увјерило да се усташе тамо налазе. Извирио сам на врата и видио групу од седам-осам усташа како пуцају за Божидаром Михићем, дјечаком од 14 година, који је успио да побегне... Ја сам тада изишао из појате и неопажено се привукао више самог села, одакле сам посматрао страшне призоре убијања, клања и мучења жена, дјеце и стараца. Најстрашнији призор који сам том приликом видио био је онај када сам угледао двојицу усташа како између себе носе дијете једне мештанке, старо свега шест дана, држећи га за ручице и витлајући га по ваздуху. Несрећна мајка је избезумљено трчала за њима, запомагајући и молећи да јој оставе дијете. Али, усташе су без милости наставиле са ковитлањем дијетета по ваздуху, а мајку ударали кундацима и шегачили се са њеним родитељским болом. Ти разбојници, лишени свих људских особина, изводили су, у својој злочиначкој подивљалости и незасићености недужном српском крвљу, стравична мучења и убијања тог незаштићеног голоруког народа. Осамдесетогодишњем старцу Ђури Милошевићу - који, због болести и старачке изнемоглости, није могао да устане из кревета - везали су конопац око врата и вукли га по земљи око 70 метара, односно све док није издахнуо.
На овако суров начин сакупили су српско становништво цијелога села (укупно 102 особе) пред кућу Риста Милошевића. Својим ушима сам слушао како ови измучени и од страха избезумљени народ моли за милост, али узалуд. Истина, усташе су им злобно говорили да ће бити исељени у Србију. Али, умјесто тога, одвели су их, повезане жицом, до једне јаме испод села. Ту су их скупили у гомилу, измакли се неколико корака и окренули оружје у њих. У том тренутку ја сам готово потпуно изгубио свијест, гледајући тај ужасан призор убијања недужних људи, нарочито дјеце, којих је било 54 испод 14 година. Међу тим жртвама налазило се 15 чланова моје породице.
Сведок на крају наводи имена осморице усташа из Чаваша, који су, по његовом мишљењу, били инспиратори, организатори, а неки од њих и најкрволочнији извршиоци овог монструозног злочина. У цитираном извештају Назифа Селмана посебно је наглашено да је међу убијеним било девет девојака, али се не каже да ли су оне претходно силоване, па онда убијене. Њима ваља додати и једну младу „скоро доведену невесту“, која је, каже се у једном рукопису, била објект групног сексуалног иживљавања насилника; тек када је пала у несвест, жива је бачена у јаму и затрпана лешевима.
После рата кости страдалника су извађене из Јаме и сахрањене у заједничку спомен костурницу, која се налазила недалеко од тог места.

Жртвама усташког геноцида у селу Чавашу подигнут споменик, али да то нису учинили званични органи власти нити друштвено-политичке организације ФНРЈ, већ преживели чланови породица чавашких жртава, уз помоћ својих сродника исељеника у Америци. Такође, треба рећи да се у материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ наведена имена 34 учесника у масакру Срба села Чаваша и то: 
Боро М. Ивана, 
Боро Л. Пера, 
Боро Л. Бошка, 
Боро Н. Вида, 
Боро Н. Мате, 
Боро Н. Бошка, 
Боро Ш. Пера, 
Боро М. Луке, 
Боро П. Мишка, 
Боро В. Пера, 
Боро Б. Марка, 
Боро М. Јанка, 
Боро М. Николе, 
Боро В. Ђура, 
Башадир П. Николе, 
Башадир Ђ. Влаха, 
Башадир П. Марка, 
Вујиновић Грге, из Бурмаза, 
Воденац-Рагуж Ивана из Храсна, 
Катић Марка из Прења, 
Паламете Н. Вида, Паламете С. Николе, 
Паламете Н. Николе, 
Паламете И. Пера, 
Паламете М. Илије, 
Паламете Л. Николе, 
Паламете Л. Марка, 
Паламете Љ. Стојана, 
Рагуж Станка из Крушева, 
Рамљак И. Вида, 
Скарамуце Вида, 
Скарамуце И. Бошка и 
Скарамуце И. Пера. 
У тим материјалима је, такође, наведено да су најкрволочнији извршиоци овог злочина били Рамљак И. Вид, Боро Н. Вид, Боро Н. Мате и Паламета С. Никола.

Мада је после злочина у Чавашу усташки логор побегао из Љубиња у Равно (то село је било главно усташко упориште у овом делу Херцеговине током целога рата), крстарење дивљих усташких хорди по љубињским и требињским селима, пљачке, појединачна хапшења, убијања и злостављања људи, жена и деце, трајаће све до деветог септембра, односно до реокупације Херцеговине од трупа италијанске 2. армије, које су - то се у интересу историјске истине мора рећи - спасиле српско градско становништво од потпуног биолошког истребљења.
На споменику у Чавашу пише ово:

Вјечна слава мученицима погинулим 11. VIII 1941.
У овом дому вјечни санак спава,
101 невиних жртава.
Покоси их рука фашистичких крвника
Од усташа народних издајника.
Спомен подиже сваки роду своме,
Читај доле ко подиже коме.
Спомен подиже преживјела родбина године 1956.

Михић
Видоје, Шћепо, Душан, Борко, Никола, Мара, Божица, Милица, Иконија, Винка, Анђелка, Мила, Ковиљка, Љепа,
Подижу Марко и Божидар и Душан и Божидар из Америке.

Мијатовић
Јово, Вељко, Михајило, Момчило, Спасоје, Сава, Мара, Софија, Драгица, Љуба, Зора, Милица, Неђељка, Велка, Славојка, Радојка, Даринка, Цвија, Мара, Сава,
Подижу Максим, Ђуро и Милан,

Милошевић
Ново, Данило, Миладин, Миливоје, Мара, Јања, Фимија, Даница, Милица, Дана, Вука, Јованка, Цмиљка, Радојка,
Подижу Вељко и Максим из Америке.
Мирко, Лазар, Даринка, Сава, Анђа, Радојка, Љуба,
Подижу Перса и Драгиња.
Јово Спасоје , Мара, Дана, Радојка,
Подижу Ново и Лука из Америке.
Никола Милосав, Анђа, Винка, Перса,
Подиже Милица.
Ђуро, Бранко, Милојко, Милан, Анђа, Сара, Стола, Анђа, Милена,
Подиже Вида,
Јово, Максим, Обрен, Анђа, Сава, Подиже Мара, Ристо, Ђорђо, Милан, Неђо, Риндо, Стана, Дара, Душанка, Нада, Миленка,
Подиже Рајко, Даринка

Милетић
Драго, Витомир, Стоја, Мара,
Подиже Свето, и Чедо.
Обрен, Ђуро, Миленко, Славко, Аница,
Подиже Мара.
Милица ,
Подиже Милан и
Љуба
Подиже Трифко.

Пивац
Илија
подиже Вељко Милошевић.


Споменик су Хрватска војска и ХВО-а минирали крајем марта 1993. године. Село Чаваш је тада потпуно опустошено и спаљено, а становништво је протерано. До сада су се у село вратиле само два старачка домаћинства, Милошевића и Мијатовића. Остаци споменика су пренети у манастир Тврдош, недалеко од Требиња.  

Sunday, April 30, 2017

Приче колониста

Шесет година да смо ође дошли

Рат се заврши четерес пете у мају. Мјесеца јуна, моребит и јула, дође допис да се море насељават у Војводину и да се предају молбе за селидбу. Долазе, веле, у обзир породице погинулије бораца, првоборци, инвалиди и друге заслужне породице које су учествовале у рату.
Кад људи преда'ше молбе, оформише у срезу комисију која ће и' разгледат. Коме се селило, предаде, а комисија ријеши. То исто би за све срезове: Требиње, те Гацко, те Билећа, и тако редом. Селило се у двије партије. Прва партија оде у Банат из свије ти' срезова. Друга је била наша - за Бачку.
Четвртог децембра четерес пете дошло да се иде шестог, што но кажу, нијеси се имо кат ни спремит’! Биће сад трин’естог децембра ше’сет година да смо ође дошли (иза подне, у 9 сати). Пошли смо из Невесиња шестог децембра, баш из града. Морали смо из села ноћ прије, па на конак са фамилијама у Невесиње. Моја фамилија би на конаку на Шеовини, у Станка Мањака, а ја код Јова Малешевића (то је фамилија овог професора Душка Савића нашег, мајчина му породица). Нијесам чек'о своју фамилију пошто сам био запошљен у општинском одбору и моро сам да се тамо раздужим.
Ту ноћ пред пут жене су пекле љеб и спремале. Те отолена у град, унђе баш код нашег Јова, сада покојног, Кљакића. Није било ту зграда, ни комоције за камионе и све.

Бијаше преко стотину невесињских породица! Све сам и' ја распоређив'o да сједу у камионе и слао ик за Мостар. У једном камиону превожене су ствари, а другијем народ. У Мостару, ено ђе је гимназија, би припремљен смјештај за жене и ђецу. И ујутру - на воз! (Народ је краве догонио посебно, пјешке. И ми смо двије ође доћерали. Наше је Станко ћеро.)
Дошли ујутру сточни вагони. Те тамо укрцавали стоку, робу, народ... У онијем вагонима ладно. Ладноћа, студен... преко Босне снијег!
Седам дана смо путовали. 'Рану добијали на станицама. Дошли у Нови Сад око један сат. У Петроварадину они мос' би слаб, није се смјело преко њега, па смо пјешке прешли.
Дошли у стару станицу, е... кућемо сад? Било је Министарство колонизације у Новом Саду, које је давало распоред. Главни је био Бајалица, те Марко Зиројевић. Марка сам знао са сједница у току рата, а би и на свадби кад се женио наш Данило Кљакић, био му стари сват. Е, 'ајмо да питамо кућемо! Све се бојали у Банат ћемо. Каже: Бачка, Стара Гајдобра! Идете овдолена! Сретан народ, само кад није Банат! Пошли, а из воза се види Фрушка гора. Народ виче: Ми побјегли од планине, а опет ће нас у планину!

Стигли у Гајдобру, на станицу, те куд сад? шта сад? У дому припремили дочек женама и ђеци, храну, огрев и све. Неко би иш'о, неко не. Маса и' је отишла! Ми смо остали у вагону, и ту ноћили! Прије нас су отишли инвалиди и смјестили се (добили бројеве кућа). Основали су ође одбор и влас' са овијем ође нашијема
што су бироши у Шваба били. Би ту и Управа народније добара, главни бјеше Јоцо Јованов, а у тој комисији би и Милутин Спремо и Јово Луковић као пресједник.
Кад осванусмо - снијег, мокро! Кочијаши на санкама развазају! Дадоше ми број и улицу! Те посједај у санке, те отолен он вози, вози, те у кућу ђе је сада Милован Бошковић. Улица уска, блатњава, једва нас коњи извукли! Али куће има, а и окућнице, нуспросторије, двориште пуно свакаква алата бачава... свега.
Ама, не свиђа ми се!
Те ти ја ујутру дошо на центар, те разгледам ове четири улице, и некуд ми се свиђе ова наша. Ено ђе су сада Грубачићи, уселио се Милорад Вујадиновић, и пред кућом му би отац и, кроз причу: Добро! Здраво! Окле ви? Он ми рече да има једна празна кућа, али је дата неком инвалиду који је отишо у Ерцеговину по фамилију.
Те он са мном пође. Све закључано, само отворен прозор на овој соби, која потље би моја. У кући нема ниђе ништа! Ја уфати кочијаша и вози вамо. Фамилији рекок да товаре само оно што смо с Удрежња донијели! А Васи се свидио неки чивилук, шћде да га понесе, а ја рекок: ни случајно!
Дошли: кућа закључана, ладно, замотај се у аљине и на 'одник. Ја ти у Управу, код Јованова, те му реци да ми се фамилија мрзне и да ми се кућа откључа.
Они су покупили све кључе и повезали ик на туре (и цедуље са улицом и бројем, и кључе). Не нађе он кључ, но ми рече да има ту Швабо, ковач, и нек ми откључа калаузом. Што је сигурно, сигурно - ја тражик то написмено. Тако и би, Швабо све отвори сем излаза на таван, јер ту би катанац, то нисмо смјели отварат'. Убрзо дође и они инвалид Прстојевић са два брата, мајком и сестром. Каже ми: Што сте ви уљегли у моју кућу? Вељу му ја: Има, брате, ође мјеста свијем! Те ти он мени сваки дан: Иди ти тражи себи кућу! Те ја по селу, ама све куће заузете. Изабраше Марка Зиројевића за пресједника Мјесног одбора, и он ти мени рече 'вако: Слушај, Мирко, ја и његов (бива, тог инвалида) отац богодавни смо кумови и доста смо соли и љеба заједно појели. Отац му је чојек да га треба тражит', али он није. Пред крај рата је и приступио, и нешто га тада случајно у пету крзнуло! Ти сједи и немој ни мрднут ради тога!
У прољеће, доби он другу кућу. Министарство поновило подјелу инвалидима. И тако сам ост’о ође!

А терет је силан ови народ претурио! Рекоше, не треба ништа носит'! Изашле Швабе и све има. Ја сам нов новцат шпорет оставио на Удрежњу, а ође сам се о јаду забавио да угријем ђеци. Мучили смо се, 'одали свакуд, тражи какав пле' и Душан Радовановић ми направи одличан шпорет, да се море скуват и угријат'.
Кад смо дошли, 'ранили смо се с казана и мислили да се више никад нећемо собом 'ранит'. У задрузи је војска имала казане и тамо се кувало. Те иди од куће, те донеси 'рану. Убрзо, давали су н'акву таблицу за следовања по члановима.

Нашли смо кукуруз необран. Те, читаву зиму омладина брала ручно и смјешћавала по кућама.
Дође да се одреди пет чланова за Срески одбор у Бачкој Паланци, те на конференцији, ено ђе гвожђара би, изабраше: Милутина Брстину, Илију Штрпца (испред Босанаца), Бобака из Зеленгоре (испред Словака), Риста Појужину и мене. И потље, треба руководиоц рада у сектору од центра амо и изабраше мене, а за доњи дио села Петра Лубурића. Дали су ми коња, па сам јахо по пољу, облазио раднике.
Дван'естог фебруара - треба јечам да се сије! Почели орат', све неузорано било, те ори коњма. Дај: сиј кукуруз, сунцокрет, репу...
Добили смо наређење за оснивање задруга. Двадесет и четвртога априла четерес шесте основали смо задруге. Ми Невесињци основали смо задругу Невесињсиа пушка, по устанку 1875. године на Турке и нашијема који су први опалили пушку у њему. Билећани основаше Томановића задругу, Сточани Беловића задругу, Поповци Поповопољку задругу, а Мостарци нису шћели да се сложе па основаше двије: Вележ, и Неретву. Подијелише коње по задругама и ш њима смо радили све послове.

Ође смо оформили станицу милиције. Нашли смо доктора Бекера, Шваба, чувеног љекара. Им'о је, тада, свој ренген! Имали смо породилиште, бабицу, особље за станицу милиције; имали кудељару - друга била у Војводини по производњи и моди. Имали смо млин, и све занатлије. Све смо створили и оформили: шустере, шнајдере, сараче (да праве амове за коње), тишлере...
Пошље смо гатер, пилану, оформили. Имали школу и све што је требало! А данас, 2005, нема бабице ни у Паланци, а не у Гајдобри!
Радило се, што 'но кажу, дан-ноћ, и то све ручно (копало се, кудеља се косила српачом, репа се вадила вилама...). Вратило ик се доста, није могло живљет ође!
Сљедеће године, ујединиле се све задруге у Нову Војводину, која је до педесет и треће имала то име. Радило се у задрузи, па сваком једнако пиши надницу, и добром раднику и нејакоме. Али уведоше норме - прва, друга, трећа класа, па се по томе и плаћало. Задруга је имала 15 бригада, 14 радничкије и једну сточарску. Били смо подијељени у бригаде по улицама. Свака бигада је имала по пет запрега. Добивали смо жито, по члану 250 кила шенице. Дали су нам до два јутра башча подкућом и упољу. Давали би нам кукуруза за краве, и сламу, и то смо плаћали. Како је ко зарађив’о, тако је и плаћан на крају године! Потље није било куће да није имала краву. Па рани свиње, бикове, краве те товари на станици за Италију!
Ишла омладина и на изградње пруга, путева, градова, рудника. Ја сам 1949. отиш'о са осамдесет и четверо из Гајдобре добровољно у Бор, у рудник. Отишли смо 27. децембра, радили смо два мјесеца и трин'ес дана; били смо у Бачкопаланачкој бригади. Имо сам њемачки официрски шињел, добар, постављен, и за то вријеме нијесам га ни трипут скинуо. Мраз, мећаве... 'Рана никаква. Да нијесмо од куће примали пакете, не би се могло издржат'! Препатили, вањ тако! Бјеше и' маса из наше улице, а сад смо живи још само Миро Миљуш и ја, а до неки дан бјеше и Вељко Вуковић. Са нама су били: Обрад Ивезић, Гојко Милановић, Милан Бабаљ, Манојло Голијанин, Илија Поповић, били и Настићи из Змајевске улице, Љубица Ивковић, Аница Јањића, удата за Бошка Вуковића, Обрад Ђерић...
Други су били по пругама по Босни, једни градили Нови Београд и тако...

А, данас? Има ли 50 крава у цијелој Гајдобри? Не треба ми се ни питат - нема! И оклен ће бит добра држава? Ништа! Ни бабице, ни ђеце, ни занатлија, ни крава, ни свиња - ништа нема! Вазда је било: Богат сељак - богата држава, сирома сељак – сирота држава!
А свуђе сам био и свашта сам радио, историју би имо причат да сте шћели назад 15 година!
Заборавик ти ово рећ'. Кад смо дошли, Невесињска улица се звала Кумановска, Дучићева би Александрова (ђе су Билећани), и још ове двије: Маријина, према Новој Гајдобри (ђе су Мостарци) и Петрова (ђе су Сточани). Не знам, богами, како се зваше Сутјеска; али ту распоредише Поповце!


(Забележила Мирјана Кљакић на светог Луку 2005.)